ŽIVOT POSLE SMRTI

Izliv ljubavi koji nam je pružen posle Sarine smrti je neopisiv.Pročitali smo svih 200 pisama utehe koja smo primili tokom prve nedelje.Vreće hrane, večere,cveće,plišane životinje,sve je to ispunilo naš dom.Stavarno sam bila začudjena.
Bili smo obasuti sa toliko ljubavi tokom prvih nekoliko nedelja,ali kao i sve drugo život ide dalje i sve se vraća u »normalu«.Pitanje da li da ostavimo Sarinu sobu kakva je bila ,nikad nije bilo za mene pitanje.Nisam volela ideju da sve ostane kao da je ona još uvek tu, ipak ona nije bila tu.Pakovanje njenih malih slatkih haljinica,dok sam grlila i mirisala njeno malo ćebence,ipak mi je pomoglo da se suočim sa istinom da nje više nema uprkos činjenici da je njen bebeći miris još ispunjavao sobu.Možda ćemo jednog dana imati drugu malu devojčicu koja bi to mogla da obuče,ali sad to nema svrhe.Ovo je ipak pomoglo da shvatimo da je nema., pomoglo je da zatvorimo ta vrata.
Rob se vratio na posao ubrzo posle sahrane, a ja sam se na moj vratila malo više od nedelju dana posle njega.Sedenje u praznoj kući nije dobro za nekog sa slomljenim srcem.Tada sam vratila na odeljenju hirurgije i moje kolege su se potrudile da me prihvate i pomognu mi najbolje što mogu.Život je počeo da dobija okvire »normalnosti« ponovo.. To je dobrodošlo usred stalnih misli o Sari i velikom gubitku koji smo upravo doživeli.Ponovo sam mogla da se usredsredim na tudj bol i patnju ,na nekog kome ja mogu da pomognem,da mu donesem izlečenje i utehu.Za nekog kome će biti bolje i ko će otići kući.
Bila sam stvarno jaka, Bog je znao šta radi,ona je bila na boljem mestu ,ona je bila više Njegova nego moja i to sam ponavljala.Sve što je bilo negativno sam potisnula i mislila sam da sam prevazišla ovu tugu.Nedostajala mi je moja beba, ali to je OK.Onda je došao Dan Majki.Tog jutra smo došli u crkvu.Imali su divnu tradiciju da daju neku sitnicu svakoj majci koja dodje u crkvu,obično cevt,obeleživač za knjigu ili nšto slično.Mislim da je te godine bio cvet. Kako je bogosluženje teklo, počela sam da osećam kako uznemirenost raste u meni.Nešto se novo dešavalo u meni.Kada je u toku službe pastor zamolio sve majke da ustanu da bi ih ostatak crkve video i znao , ja sma počela da osećam paniku.Ja sam bila majka,ali nemam dete da to dokažem.Da li da ustanem?Da li da sedim?Emocije su navirale u mom srcu i mojoj glavi i kkao je Pastor zamolio da ustanu,ja sam dograbila vrata,nisam mogla to da podnesem.Izjurila sam napolje, a zamnom je istrčala moja draga prijateljica, koja je videla moju bol, zagrlila me je i držala kad sam počela da plačem. «Ti si MAJKA!«,rekla je malo kasnije,,ali me je grlila sve dok se nisam ponovo smirila.Stvarno,kako neke male stvari koje neki ljudi urade su ogromne.Mi pamtimo male stvari koje imaju uticaj na nas.
Nedugo posle Sarine smrti Rob i ja smo želeli da imamo drugo dete.Saznanje da svako naše dete ima 25% šanse da ima istu bolest .ovu odluku je komplikovalo.Da li da još malo čekamo?Da li ipak da pokušamo odmah?Šta ako i sledeća beba bude bolesna,da li mogu preživeti ponovo tu bol?Ali šta ako budemo imali šansu da budemo blagosloveni sa nekoiko njih koji neće imati bolest? Želeli smo da imamo više dece ali da li je sada taj san razbijen?nema garancije bez obzira šta odlučimo.Možemo da pokušamo ili ćemo imati dom bez dece.Konačno smo se složili da ćemo pokušati da imamo još jednu bebu odmah, uglavnom iz starha da ako budemo čekali bojaćemo se sve više .