DAN ZAHVALNOSTI I KRIVICA

Dan kada je Sari ustanovljena dijagnoza bio je dan pre Dana zahvalnosti.Uprkos činjenici da se nismo osećali tako kao da imamo baš za čega da smo zahvalni,popakovali smo se i otišli u posetu porodici ,kao i obično,da jedemo tone hrane i uživamo u zajedničkom društvu.Hrana je bila odlična i obilna, jer ova porodica zna kako da kuva i jede , a isto tako dobro znaju kako da uživaju u zajedničkom druženju.
Uglavnom sam se osećala odvojena,jer je nešto visilo u vazduhu dok smo bili uključeni u ove dogadjaje.Sada smo bili drugačiji...i način na koji smo bili uključeni je bio drugačiji.Bilo je neke udaljenosti,čak i neka vrsta straha, pretpostavljam , kako kod nas, tako i kod ostalih.Nije se o tome govorilo,možda zbog neverice, ili više zbog toga što nisu znali šta da nam kažu ili kako da reaguju, u strahu da bi smo mogli da se osećamo gore nego što jesmo.Znala sam da svi oni imaju mnogo ljubavio za nas na ovaj Dan zahvalnosti.Ali nije bilo reči koje bi opisale tugu i očajanje koje smo svi osećali tada.Slikali smo se više nego uobičajeno,slikali smo Saru samu,i nas troje .Slike , kojih ne bi bilo da nismo znali da je ovo njen jedini Dan zahvalnosti.
Živeti sa saznanjem da će ti dete umreti, menja sva tvoja razmišljanja.U prodavnici ti ljudi govre kako je slatka beba,odgovoriš sa uobičajenim«hvala!«,dok tvoj um govori unutar tebe »Da, jeste.Da li znate da će umreti?Da li znate da je neću imati još dugo??Zar ne vidite kako sam povredjena?Naravno, oni ne znaju sve ovo i ja sam ih sačuvala , skrivene duboko u sebi, tako da niko ne vidi da nisam jaka onoliko koliko verujem da jesam.Znamo da su naša deca dar od Boga , više su Njegova nego što su naša,pozajmljena su nam naneki period na ovoj zemlji.Ne mogu vam reći koliko puta sam čula ove reči: »ona više pripada Bogu nego tebi.«Da , to je istina, koja me je sve više ljutila.Ona je bila MOJA. Volela sam je i želela sam je.Ona se nije »desila«,nije rodjena slučajno,nije rodjena u porodici kao još jedna usta ,koja treba nahraniti.Ona jebila moje jedino dete,očajnički sam je želela i volela.Bog mi je nju dao , pa je ona bila moja.Bog nije neko ko daje darove i onda ih uzme,zar ne?
Bilo je ovde više dobronamernih reči ,koje su nam rekli i za koje smo zahvalni,ali neke druge dobronamerne rečisu bile jako teške i mnogo su me zabolele.Neko nam je rekao da naša ćerka umire zbog »greha u našim životima«.Ooo.. kako da predjete preko toga?Zar nema svako neki greh u svom životu?Zašto je naš greh toliko gori od drugih,pa smo mi zaslužili da naše dete umre?Ili šta treba da uradimo,da se pokajemo, i učinimo da ona ne umre?I ponovo je krivica našla svoj put do nas.Ako je to moj greh,onda je moja greška što ona umire.
Iznenadlio me je to što sam se najteže nosila sa izjavama ,koje su dali neki predivni ljudi koji imaju srce za Boga i ljude.Znala sam u dubini srca da su to rekli s najboljom namerom,ali to mi je donelo očajanje i borbu.
»Da imaš dovoljno vere ona bi bila izlečena«.Vrlo jednostevno.Molila sam još više, više postila,okružila sam je još više Bogom,uradila sam sve što je bilo u mojoj moći i što je zavisilo od moje vere da bi ona mogla da živi.Sigurno ,kao »mala dobra devojčica«koja je odrasla voleći i služeći Boga,moja vere u Njega bi trebalo da je dovoljna da mi garantuje život mog deteta.Polagala sam nadu ,ali sam zaključila ,da ako moja vera nije na odredjenom od Boga prihvatljivom nivou ,šta god da je to,moja beba će umreti i opet će to biti moja greška .
Prolazili su dan za danom u kojima smo pokušavali da živimo »normalan« život.Nikako nismo mogli da nadjemo bebisiterku...koja želi da pazi na bebu za koju zna d bi mogla da umre dok je pod njenom brigom?Rob i baka su bili naše najvažnije bebisiterke.Robove noći su bile kratke.Radio je, dolazio kući,spavao par saati i onda pazio na Saru dok sam ja odlazila na posao.dan za danom naša rutina se nastavljala.
Sara je izgledala normalno kao i svaka druga baba,samo je bila slabija.U razvoju ona nije mogla da se okreće niti da sedi bez pridržavanja.Imala je krupne crne oči ,koje vas osvoje na prvi pogled,a osmeh koji ti ugreje srce čim ga ugledaš.Mnogi ljudi ne bi pogodili ni da je bolesna, a kamoli da umire.
Sećam se kakav primer nam je dao pastor u vezi smrti.Rekao je da su naša tela i duh kao naše ruke koje nose rukavicu.Naša ruka predstavlja duh a rukavica je naše telo.Kada dodje smrt,to je kao da skidamo rukavicu.Naša ruka ,je uvek bila ista, samo je spolja bila pokrivena,sada je slobodna od tog ogrtača,nepromenjena ista kao i uvek.U smrti naš duh koji čini »nas« je slobodan od naših tela.To ima smisla.Čak i u smrti mi nastavljamoi,naš duh je slobodan.Ono šta smo mi u stvari nisu naša tela,to je bilo nastanjeno U našem telu.
Jednog dana sela sam i hranila Saru,gledala me je tim krupnim očima i izgledalo je kao da želi da mi kaže da nemamo još mnogo vremena.Gledala sam je i pitala »Da li ti protresaš svoje telo?«To je bilo instinktivno.To je bio momenat kada znaš da će se nešto dogoditi.,ali onda nastaviš sa uobičajenim.
Svakog dana smo živeli kao i normalno,najbolje što smo mogli,i dalje u nadi da ćemo izbeći tu osudu smrti,verujući svom svojom verom da se to najgore neće dogoditi,ali je došao taj sudbonosni dan.