Molitva i krivica

Nebo je bilo sivo.Bilo je ironično kako su baš tada naišli oblaci,i izgledalo je kao da su me opkolili na našem putu do kuće.Rob i ja smo malo govorili ,oboje smo pokušavali da svarimo vesti koje smo upravo primili.Borila sam se sa jecajima,koji su se grčili u meni i onda je iz mene izleteklo: »Ne želim da ona umre«:«Znam« ,rekao je »Ni ja to ne želim.«Znali smo da sada više nisu važne naše šelje da ona živi.Više nije bilo nade.Ništa više ne možemo da učinimo da bismo spasili našu ćerku.
Postojala je još samo jedna stvar koju smo mogli da uradimo , mogli smo bar da se molimo Bogu da pomogne.Predali smo Bogu Saru kad joj je bilo samo nekoliko nedelja.Njen život je bio Njegov.Napokon, On ju je stvorio,ona je pripadala više Njemu nego nama.On će nam sigurno pomoći.Ako je On Bog ljubavi i dobroonameran Bog,kojeg poznajem kao svog prijatelja,onda ovo dete sigurno zaslužuje Njegov čudesan dodir, i tako smo i uradili ,jer smo bili dobri ljudi koji Mu služe.Doveli smo je u crkvu,čim smo vrataru rekli da nam je rečeno da će naša beba umreti ,odmah nas je uveo kod jednog od naših pastora.Malo je pričao sa nama,pokušavajući da unese mir u naša shrvana srca i naravno molio se za nju da bude isceljena.Ceo scenario nekako nije delovao -gde su munje i gromovi?Gde je bio dim, sila i moć delovanja silnog Boga,koji će odmah sada izlečiti moju bebu?On se možda pita -zašto se bar ovi ljudi ne mole u jecajima ,klečeći na podu, onako kako sam se i osećala,ali nisam to mogla da pokažem.Bili smo zahvalni za molitvu, ali je on ostao nem.Odvezli mo se kući ,onako u šoku.
Oko sat vremena kasnije pozvao nas je naš Stariji Pastor.Pošto je bila sreda i bila je služba u crkvi te večeri,pozvao nas je da dodjemo i dovedemo Saru,da bi cela crkva mogla da se moli zanju.Iako su naša fizička tela, iscrpljena od današnjih dogadjaja, pristali smo.
Sedeli smo napred itrudili se da pevamo pesme slavljenja .Potiskivala sam suze,i sve mi je bilo teže i teže da ih zadržim.Stoicizam je treniran u mojoj porodici-to sam dobro naučila.Kako je služba tekla sve više sam brinula i sve više sam želela da odem kući.Sigurna sam da su moji povremeni pogledi upućeni pastoru, govorili da moje bolno srce želi da sve što pre bude gotovo.Osećala sam se kao da čekam na mučenje.Konačno nas je pozvao.Ukratko je zajednici objasnio vesti koje smo dobili pre nekoliko časova, i zamolio ih je da se udruže u molitvi.Nekoliko ljudi je došlo bliže nama,dok su se molili mogli smo čuti njihove uzdahe i vapaje .Dotaklo me je to kako su mogli tako lako da pokrenu suze zbog nekog drugog,dok sam ja moje čvrsto stiskala,duboko u sebi koliko sam mogla.Kada se služba završila,bili smo okruženi mnogim zagrljajima,ljubalvlju ljudi koji su pokušavali da nam nekako pomognu,ipak oni će otići kući i neće živeti ovu noćnu moru,koju ja imam.Od toga se nije moglo pobeći.
Ipak nekako smo morali da nastavimo sa životom,sa saznanjem da svaki dan može biti i njen poslednji dan,da svaki put kada je ostavimo da spava ona može biti mrtva.Verovatno je najteže bilo da se priviknemo na to da , zbog prirode njene bolesti,svaki put kada je hranimo, mi je u osnovi ubijamo.Krivica,skoro nesvesno,počela je da pušta svoje zle pipke u mom umu.