2. "Mogla je da vidi sebe kako stoji na uglu velike kamene zgrade.Udarala je rukom o zid ,ponovo i ponovo,sve jače i jače,kao da je pokušavala da sruši zgradu svakim udarcem.Mogla je da vidi suze i muku na svom licu ,ali one nisu bile zbog bolova od udaraca u ruci,ruka se nije ni slomila ,niti bolela.Nije osećala bol.Ali šta joj je?Nije želela da povredi sebe , ili sruši zgradu,ali slika se stalno vraćala.Suze,ruka koja udara,patnja koja je prožima .Negde duboko u njoj bio je zaključan bol nepovratnog gubitka.Tako zarobljen je bio ovaj bol,da ni ona sama nije znala da je tu ,zaključan godinama.Samo ta slika koja je bljesnula u njenom umu ,snovi koji je proganjaju,otkrivaju joj uzrok i potrebu za izlečenjem koje joj treba.
Ta žena ,sam ja."